I ona zadrža dah, kako ne bi ispustila i preostale misli koje bi je nemilosrdno gurnule niz strminu. Izgubila je jedini dokaz o bajci koju je živela. Pogledala je svetionik, debeo snop svetlosti što kružio je oko svoje ose. Nije uspela. Tad joj vetar svrgnuo po suzu sa kapaka i prilepi ih za stene koje su talasi penušavo šamarali. Srce joj na trenutak poskoči i uzmakne se uz zid, i ona pogledom isprati pad pinca koji po dnu surfuje stazama prošlosti. Varnice osvetleše mrak u grudima i čeka se samo dodir samoće da zapali usne baruta. Dugo je gledala preda se, na mesto otmice, a onda, kao da je čekala znak čuvara sveće nasred okeana, okrenu glaviu i uspravi se. Zaklela bi se da osetila je miris voska koji topi se pod njom, sa sobom vukući joj težinu bola dole, u dubinu, dok i ona ne ugasi se zajedno sa njom u dodiru plavog oka što postalo je otirač budućnosti.  Nijedna stvar nije bila važnija od te, da spozna svrhu postojanja jer u suprotnom njena priča i pre početka bila bi osuđena na kraj. I to kakav?! Mokar, rasut po obroncima grebena što vuče i cima ono najsvetlije, ostavljajući elokventnost kamena da vlada recitalom, u sumraku, dok gasi se pogled one koja uvek bila je život, preslikana u hiljade izotopa jedne obične smrtne ljubavi kojoj se trag ovde gubi. Ugasite svetlost onda, ovde i sada, na mestu gde reči ne pronalaze utehu u porazu celog bića i njegovog nestanka u modroj vodi crnog okeana...