Ne znam tačno kada i kako ali eto sve se završilo.

Počelo je jedne jesenje večeri. Na stolu se nalazio stari kasetofon koji je šuštao reprodukujući novo piratsko izdanje. Zid je bio oblepljen krem belim tapetama. U sobi su se nalazili još i jedan trosed na rasklapanje, komoda, televizor i šporetić. Naravno i mama i tata. Svi smo živeli u toj jednoj sobi. Sećam se da smo subotnje i nedeljne večeri provodili gledajući televizor i krcajući zubima i rukama neljušteni kikiriki. Nisam jedino voleo kupanje u toj sobi, trebalo je uneti limeno korito, zagrejati vodu u loncu, izbaciti tepih da se ne iskvasi…

Posle dugo vremena uselili smo se u našu novu kuću i svako je dobio svoju sobu, tata svoju, mama svoju i ja svoju. Došle su nove ljubavi, novi prijatelji, nova sreća… Žene, alkohol, prijatelji, aplauzi… Ali se uskoro sve to pretvori u običan mulj, prašinu i laž. Sve to su bile samo olake reči i pokreti. Često sam se pitao prodaje li se još onaj neljušteni kikiriki. Uskoro mi ni roditelji više nisu čestitali rodjendan, samo bi mi gurnuli novac u džep, rekli trenutno nemamo više i svako bi se povukao u svoju sobu sa konstantno uključenim televizorom. Možda su i bili u pravu, jer mi stvarno nismo imali ništa više.

I ne znam tačno kada i zašto ali sve se završilo u mojoj sobi. A oni nisu čuli ni taj poslednji hitac koji se zari u moju glavu. A kako su mogli i čuti kada je svako u svojoj sobi pratio svoju omiljenu seriju.